Divna milost
„Otada poče Isus učiti i govoriti: pokajte se, jer se približilo carstvo nebesko.“ (Mt 4:17)
Od rođenja bolujem od Spinalne mišićne atrofije, a zašto je to tako zna samo Gospod. Znam da to neće uvek biti tako, pre ili kasnije pokazaće se da ... „u Njegovim ranama mi smo isceljeni“.
Ceo život sam po raznim ustanovama i kad sam imala 16 godina Isus je snažno zakucao u moj život preko nekih traktata u jednoj bolnici kod Sarajeva. Puna snažnih emocija pustila sam Ga da uđe.
Mislim da je bio 5. septembar 1980. kada sam prvi put čula nešto više i nešto drugačije o Bogu od onoga što sam do tada mogla čuti samo iz ljudskih psovki. Tog dana došli su nam (meni i mojoj sestri Nadi) u Fojnicu, u posetu naša sestra Vesna i zet. Naša radost je bila neopisiva, jer se dugo nismo videli. Nije se puno promenila, ali se dogodilo nešto krajnje neobično, što nas je veoma iznenadilo: pre negoli su uzeli hranu koju su hteli da jedu, oni su zahvalili Bogu za nju! Ovako nešto nikada pre nismo videle.
Puna dva dana, koliko su ostali, pričali su nam o Isusu i objašnjavali mnoga pitanja koja smo postavljali. Bile su to nove stvari za moje uši. Npr. da je Bog mnogo voleo ovaj svet, da je dao svog Sina da umre na krstu umesto nas grešnika i da samo verom u tu žrtvu i mi možemo imati oproštenje i večni život. Taj Isus je i uskrsnuo i poziva nas da se pokajemo od greha i da promenimo svoj „životni smer“. Niko mi tako nešto pre nije rekao.
Dok sam sve to slušala jako me je privlačilo, mada nisam znala šta sa time konkretno učiniti. Na svom odlasku su nam ostavili jedan Novi Zavet i nekoliko traktata (malih knjižica i brošurica). Počela sam da čitam Novi Zavet ali ništa nisam razumevala. Bilo je nekako sve preobilno i bez nekog smisla, ali ti traktati su mi pomogli da napravim „svoje prve korake prema Bogu“.
Često sam ih čitala i svaki put plakala, jer sam tu mogla videti i razumeti da me Bog voli i da ga mnogo boli što je Njegova ljubav neuzvraćena i da Ga boli moj greh samovolje, sebičnosti, nevere. Plačući sam vapila i molila Boga da mi oprosti i da me spasi... Tada sam pročitala jednu zapanjujuću rečenicu: „Evo stojim na vratima i kucam, ko otvori ući ću...“ O, kako sam želela da On uđe u moj život, u moje srce, da mi oprosti, da me promeni i da me spase.
Pozvala sam Ga i sigurno znam da je ušao, pošto se od tog trenutka sve nekako u meni i oko mene promenilo. Dogodilo se moje novo rođenje, onako kako je to i opisano u Svetom Pismu, u Jovanovom Evanđelju (Jovan 3:1-21).
Dalje, u tim traktatima sam čitala da me Hristova prolivena krv, koja je tekla sa krsta, očistila od mog greha. Mogla sam biti sigurna da me Bog, po veri u Hrista, potpuno prihvata, da sluša moje molitve i da želi ispuniti moje potrebe – kao brižan Otac. On se starao za mene iako sam bila daleko od Crkve. Dobijala sam mnoga pisma, knjige i kasete od braće i sestara i sve to mi je pomagalo da rastem u poznavanju Hrista.
I tako je počeo moj „novi život“ sa Isusom. Radovalo me je provoditi vreme sa Njim u mislima, molitvi i Njegovoj Reči. Svesna sam bila promene u meni. Sve što mi je pre godilo i što sam volela činiti, slušati, gledati, govoriti, počelo je da mi smeta, ako to nije bilo Njemu ugodno. Moj „novi život“ mi je doneo nove želje i stavove. Sve je bilo novo.
Mnogima sam postala čudna i nisu razumeli ovu promenu. Sve više su me ostavljali samu, jer nikome više nisam bila interesantno društvo. Ali baš tada Bog mi je bio veoma blizu. Moja soba, tamo u toj bolnici, je za mene postala jedno posebno i „sveto mesto“. Svaki izlazak iz nje bio je kao ulazak u neki drugi svet, ali sam ga sada gledala drugim očima i drugačije doživljavala. No, brzo bih se ponovo vraćala u svoj kutak, jer mi je duša bila gladna Riječi Božje. Uživala sam, nalazila utehu i počivala u tom divnom zagrljaju Božje ljubavi.
U tom periodu sam pročitala i knjigu „Put Hrišćanina“ koja mi je pomogla da još više razumem Božju ljubav i dobrotu. Nosila me snažna želja da se mogu sva pretvoriti u zahvalnost i da se tako prostrem pred Njegove noge, zbog svega onoga što je On učinio za mene.
Naravno, nije uvek sve bilo „kao u cveću“, bilo je i ružnih stvari, bilo je i uspona i padova. Često sam trebala podsećanje da Otac Nebeski voli večnom ljubavlju i da želi da bude sa mnom u mojoj svakodnevici. Želi da sa Njim delim sve svoje muke, želje, radosti, razočarenja i boli... Kada razmišljam o budućnosti, onda se držim za Njegovo obećanje da On neće dozvoliti da na mene padne teže „breme života“ od onoga što mogu nositi i da: „Bog sve izvodi na dobro onima koji ga ljube, koji su po njegovoj odluci pozvani.“ (Rimljanima 8:28)
Raspadom Jugoslavije morala sam se iz Bosne vratiti u Srbiju gde su me smestili u jedan starački dom. Počeo je jedan novi period života. Prvo je bilo teško prihvatiti život u tim deprimirajućim okolnostima sa dvadeset i neku godinu, ali Gospod mi je pomogao da se izdignem iznad svega toga i naučim neke lekcije. Tu sam imala divnu Crkvu i voljenog pastora koji su mi bili velika pomoć i blagoslov u svakom pogledu. Posle tih deset godina sada sam u Beogradu u Domu za odrasla invalidna lica.
Pravo je blago biti zadovoljan u svim okolnostima života. Isus mi je pokazao da mogu imati zadovoljstvo ako se pouzdam u Njega, da On stoji nad svim i kontroliše sve. Životne teškoće su tada prilike i mogućnosti da vidimo Isusa na delu. Neko je rekao – nije toliko bitno šta ti se događa, već šta ti činiš sa onim što ti se događa.
Danas zahvaljujem Bogu za sve u mom životu. Nije to baš lako ni jednostavno uvek, ali ja to želim činiti. Zahvalnost donosi radost i zadovoljstvo u svim i najmanjim stvarima. Neka sva slava i čast pripadne samo našem Bogu!
Ljubica Muzić